Toliko...
Toliko ispričanih priča u snovima,
toliko monologa kada misliš da te niko ne čuje,
toliko neispisanih reči,...
Toliko muke da vikneš kako te boli,
toliko suza da ispišeš njima koliko si tužan,
toliko snage da urlaš od sreće,
toliko osmeha da poljubiš svet usnama,...
Toliko,...
svega,
a stranice prazne.
Toliko mene, a nema me
Zmajchea
Rodila sam se jedne godine prošloga veka, jednog proleća, jednog aprila.
Oko ponoći se iz jezera moje majke vinula u visine žar ptica. Lebdela je visoko na nebu grleći zvezde i rasprskavajući se u bezbroj malih iskrica koje bi dugo zajedno lelujale nad nebom ravnice. Iz vatre jedne iskre žar ptice rodilo se zmajče. Rodila sam se ja, Zmajčea. Pratila sam ostale iskrice do pred zoru, dok mi nisu izrasla krila, a onda sam ih ostavila da pronađem svoju vodu i planinu.
Rasla sam čuvajući rodna polja. Pri naletu strašnih vetrova, podizala sam krila i ulazila u borbu sa njima, te ih cepala zahvaljujući vatri iz svojih krila. Ta berićetna polja čuvam i danas. Trudim se da obezbedim kišu koja će da kontroliše vatru mojih krila, mojih magijskih misli i da se izborim sa alama koje nose gradonosne oblake. Štitim bližnje od zla.
Rasla sam uzimajući ljudski lik lepe zavodnice da bih u dugim noćima ljubila najlepše muškarce koji su u mom naručju zaboravljali na sve i nisu želeli da se oslobode moje ljubavi. Zato sam odlazila ja, učeći da kontrolišem pohotu. Danas ljubim samo jednog: najboljeg i najlepšeg zmaja berićetnih polja. Iz ove ljubavi rođeni su zmajčići koji se razlikuju od druge dece zbog ogromne snage uma i dobre duše, po malim krilima, koja po potrebi rašire i mogu da lete, visoko, do neslućenih visina mašte jer potomci zmajeva zapravo upravljaju svetom.
Rasla sam ponekad zaboravljajući na svoje zmajevite dužnosti u ljubavnom zanosu. Zaboravljala sam na kišu. Na oblake. Na ale. Na zlo. Tada bi se digla velika buka u mojoj glavi, zvonile bi klepetuše mog srca, dušu parao prasak pištaljke, lupale su kante, tarabe, terajući koprenu na mom oku. Drugi bi me tražili. Ulazili u dvorišta i pretresali sva skrovita mesta, prevrtali sanduke, kace, korita. A ja bih urlala na svojoj planini i gasila vatru svojih krila u ledeno bistroj vodi svoga srca.
Rasla sam slušajući mudre priče svog oca zmaja, jer zmajice se rađaju samo ako je otac zmaj. Otud u meni izuzetna snaga buđenja proleća. Ne može me niko savladati osim mene same. Čuvam mudrost predaka i prenosim je na pokolenja.
Zmajčea voli ljude i čini dobra.
Ljudi me ili vole ili ne vole. Ako me volite daću vam srce i dušu, a ako me ne volite činite me još jačom, snažnijom i mudrijom.
Dobro došli u moj svet...
Copyright © ZMAJCHEA
