Tanja
Trčala je uz stepenice, preskačući po dve i s lakoćom gotovo stigla do Markovog stana na četvrtom spratu. Falilo je još četiri stepenika kada iz stana izađe Markov otac.
- "Zdravo Tanja, kako si?" - pozdravio je.
- "Dobar dan, hvala na pitanju dobro sam, a Vi?" - začuđeno je uzvratila pozdrav
- "Videćeš kad ostariš" - uvek je davao isti odgovor na ovo pitanje, mahnuo rukom i nastavio dalje.
Slegla je ramenima i preskočila sva četiri stepenika do vrha.
Marko je stajao na vratima osmehujući se. Voleo je tu krecavu ludicu. Bilo mu je dovoljno da je posmatra kako prstom uvija svoje lokne i sluša njen smeh koji je dolazio iz srca i koji je uvek bio na njenim usnama. Ponekad ga je bilo strah da je zagrli jer se bojao da je sve samo san, da je ona deo njegove mašte. A ona je bila tu stvarna i njegova. Nije mogao da dočeka trenutak kada će mu pripasti cela. Znao je da je nevina. Mogao je to da oseti u svakom poljupcu, dodiru. Krišom je gledao kako pri tom gore njeni obrazi i kako mu nespretno uzmiče. Ali odlučio je da bude strpljiv. Da sa njom ide polako, makar za to bila potrebna večnost.
- "Ćao Markić" - prozborila je između poljubaca - "Upravo sam se mimoišla sa tvojim tatom i zamisli oslovio me ja sa Tanja, baš čudno, ti i ja smo zajedno već šest meseci pa sam mislila da mi je upamtio ime, ali nema veze, mora da je ta Tanja bila nešto posebno u Tvom životu ili ličimo?"
Marko je ostao bez teksta. Imao je utisak da mu se svet ruši. Šta da joj kaže, i odakle zna, i taj tata, i što je to pomenula kada nikada pre nisu pričali o prošlosti,...
A ona se smešila, vrtela prstićem kosu i ćutala.
Kolega
Gledam...ne verujem...nozdrve mi se šire i oblačci dima već izlaze van. Vatra se sakuplja u nedrima i čekam kada će spržiti kućicu puža do mene. Kada će sasušiti tvoje ljigavo lice sakriveno iza učtivosti.
Skidam lagano tu masku osmeha nedosanjanog glumca. Čujem da i drugi sa nevericom isto čine. Gledam setu razočarenja u njihovim očima kao u ogledalu svoje duše. Osećam se prevarenom, izdanom,...
Ali i to je lekcija života koju sam morala da naučim.
Pomislih da sam glupa što sam dozvolila da igram na kartu sažaljenja koju si podelio. Znam da nisam. Ja sam dobro zmajche spremno da pomogne u nevolji. Glupa ću biti ako dozvolim da igraš tu ulogu i dalje.
Ne dragi moj. Za razliku od tebe ja sam odsanjala svoj glumački san. Osvetljavala su me svetla pozornice i osetila sam daske pod nogama. Bardovi našeg glumišta su mi odali priznanje i ti samo možeš da mi zavidiš. Od danas igram ulogu kakvu ti nikada nećeš.
Ti imaš iskustvo, a ja mladost i znanje.
Ti imaš sebe, a ja mene i sve nas.
Gotovo je. Od danas si samo bedno piskaralo koje krcka svoje licemerno-šlihtarske dane. I ne zaboravi onu staru narodnu da "ko se zadnji smeje, najslađe se smeje"
Odlazi leto
Polako ali sigurno leto završava svoju rolu na sceni ovovremenog teatra.
Kiša već nestrpljivo čeka da zakorači na daske,
ali se vetar uspešno ubacio terajući lišće.
Svi su nestrpljivi da odigraju svoju ulogu.
Dugo su bdeli iza zavese dok je leto igralo svoju priču.
Septembar je svojim zvonom upozorio leto da se pripremi za kraj.
Juli i avgust su negde u ćošku umorno prepričavali doživljaje sa odmora.
Lubenice su zaspale.
Oblaci zaplesali.
A leto...
Ono je uporno improvizovalo svoju ulogu
radujući i nervirajući publiku.
Ptice su se posvadjale oko gnezda
jer nisu ni otišle selice,
a druge su već stigle da se pripreme za zimu.
Trava je požutela od ljubomore gledajući igru oblaka
koji nisu hteli da joj pošalju kišu.
Iza scene su se uskomešali glumci čekajući svoj red.
A tako zabavno leto počelo je da dosadjuje publici i gubi svoju čar.
Odlazi leto.
Želim da se ogrnem vetrom.
Želim vidim kišu na trepavicma.
Želim da osetim miris dunja.
Želim da dodirnem jutarnju maglu.
Želim da čujem jata koja lete na jug.
Odlazi leto.
Dobro došla jeseni!
Probudi me hladnim jutrom.
Išaraj mi dan svojim bojama.
Naveče zašušti lišćem.
Kišom noći obriši sve ružno što ostalo je.
Uspavaj me mirisima.
I donesi mi u snove sve ono što lepo od leta ostalo je...
