Tanja (2.deo)
- "Ma šta se pališ!" - poljubila ga je u vrh nosa - "Baš me briga. Ja sam sada tu i samo ja sam bitna i nemoj ništa da mi kažeš, idemo napolje"
Marko je stajao pokušavajuci da iz svojih misli izdvoji Tanjine reči. A ona se već spuštala niz drveni gelender.
- "Ludice jedna, nemoj to da radiš" - uplašeno je potrčao niz stepenice za njom ostavivši svoje misli u sobi.
Tek ispred ulaza ju je uhvatio za ruku i ponovio joj po ko zna koji put da ne voli kada se kao dete spušta niz gelender jer je u strahu da će izgubiti ravnotežu i pasti u ambis.
- "A ja ne mogu da verujem da živiš toliko godina u tom ulazu i da nikada nisi probao da se spustiš. Spuštaću se ja za tebe i sve protekle godine" - rekla je Tanja veselo i uhvatila ga za ruku
Nikada više nije pomenula susret sa Markovim tatom na stepenštu, niti ga ikada išta pitala o prošlosti. Bio je srećan i želeo je da uživa u njoj.
A Tanja?
Nastaviću da je zovem tim imenom jer su je kasnije mnogi tako nazivali. Produžili joj život, što bi stari rekli. Zašto baš tim imenom, ne znam. Ali nisu znali to da joj objasne ni oni koji bi je tako krstili, a da se međusobno nisu ni poznavali. Možda jednoga dana saznam.
Tanja je živela život jedne bezbrižne devojke. Počela je da otkriva svet izvan zidina dvorca svojih roditelja. Učinio joj se zanimljiv, opušten. Nije ni slutila da je zakoračila u svet aždaja koje samo čekaju da zgrabe princezu.
Jedna aždaja već je kružila oko svog plena...
Tanja
Trčala je uz stepenice, preskačući po dve i s lakoćom gotovo stigla do Markovog stana na četvrtom spratu. Falilo je još četiri stepenika kada iz stana izađe Markov otac.
- "Zdravo Tanja, kako si?" - pozdravio je.
- "Dobar dan, hvala na pitanju dobro sam, a Vi?" - začuđeno je uzvratila pozdrav
- "Videćeš kad ostariš" - uvek je davao isti odgovor na ovo pitanje, mahnuo rukom i nastavio dalje.
Slegla je ramenima i preskočila sva četiri stepenika do vrha.
Marko je stajao na vratima osmehujući se. Voleo je tu krecavu ludicu. Bilo mu je dovoljno da je posmatra kako prstom uvija svoje lokne i sluša njen smeh koji je dolazio iz srca i koji je uvek bio na njenim usnama. Ponekad ga je bilo strah da je zagrli jer se bojao da je sve samo san, da je ona deo njegove mašte. A ona je bila tu stvarna i njegova. Nije mogao da dočeka trenutak kada će mu pripasti cela. Znao je da je nevina. Mogao je to da oseti u svakom poljupcu, dodiru. Krišom je gledao kako pri tom gore njeni obrazi i kako mu nespretno uzmiče. Ali odlučio je da bude strpljiv. Da sa njom ide polako, makar za to bila potrebna večnost.
- "Ćao Markić" - prozborila je između poljubaca - "Upravo sam se mimoišla sa tvojim tatom i zamisli oslovio me ja sa Tanja, baš čudno, ti i ja smo zajedno već šest meseci pa sam mislila da mi je upamtio ime, ali nema veze, mora da je ta Tanja bila nešto posebno u Tvom životu ili ličimo?"
Marko je ostao bez teksta. Imao je utisak da mu se svet ruši. Šta da joj kaže, i odakle zna, i taj tata, i što je to pomenula kada nikada pre nisu pričali o prošlosti,...
A ona se smešila, vrtela prstićem kosu i ćutala.
